Глушци нису само село.
Глушци су завет.
На крајњем југу, тамо где се Неретва шири ка мору и где се векови сударају са судбином, стоји мало српско село – тихо, али непокорено. Најјужнија тачка српског опстанка у Хрватској, место где се не броје године, већ истрајност.
Овде земља памти.
Памти невине који су одведени у Јасеновац, памти мајке које су носиле децу у наручју и никада их више нису вратиле кући. Памти тугу, али и пркос. Јер Глушци нису нестали.
Нису нестали ни када су их преполовили.
Нису нестали ни када су их одводили у логоре.
Нису нестали ни када су остали сами – без комшија, без сигурности, међу рушевинама и тишином.
Остали су јер знају ко су.
Данас, када у селу живи тек неколико десетина душа, свако дете које потрчи кроз двориште, свака запаљена свећа у цркви, свака обрађена њива – то је победа. Тиха, али велика.
И зато Глушци нису сами.
Уз њих стоји Република Србија.
Уз њих стоји и Покрајинска влада АП Војводине, као и град Нови Сад, који ће и у будућности наставити да пружају подршку нашем народу у овом крају. Јер где год живи српски народ, ту куца и део срца Србије.
Посебну снагу овом селу даје и Станко Арнаут, који остаје и опстаје са својом породицом у Глушцима, бринући о мештанима и чувајући дух заједништва. Његова истрајност и посвећеност симбол су борбе овог места да живи и траје.
Током посете селу, Александар Ђедовац, директор Фонда за избегла, расељена лица и сарадњу са Србима у региону, као и Дејан Шијак, помоћник градоначелника града Новог Сада, обишли су Глушце, разговарали са мештанима и поручили да подршка неће изостати. Њихова посета није била само формалност, већ јасна порука да Србија стоји уз свој народ.
Помоћ која стиже – било кроз донације, обнову, посете или речи подршке – није само материјална. Она је порука:
Нисте заборављени. Нисте сами.
То је мост преко граница.
То је веза јача од времена и страдања.
Глушци данас живе од земље, од рада, од вере. И баш ту, у тој једноставности, крије се њихова величина. Они не траже много – само право да опстану, да сачувају име, веру и огњиште.
Јер док постоје Глушци – постоји и доказ да народ може бити рањен, али не и сломљен.
Живе Глушци. Живи српски југ.
Живи народ који памти, али и опстаје.
Ј.Лакић