Од Косовске битке до нових векова, рушен од Турака, гоњен од Млечана и разаран у ратовима, Драговић је остао усправан као жива савест српске историје у Далмацији Манастир Драговић, заједно са манастирима Крком и Крупом, представља један од најстаријих и најзначајнијих духовних стубова српског православног народа у Далмацији. Подигнут крајем XIV века, 1395. године, само неколико година после Косовске битке, он је од самог настанка био више од грађевине – био је уточиште вере, наде и истрајности народа који је вековима живео на немирној граници историје.
Смештен уз реку Цетину, недалеко од Врлике, у пределу изузетне лепоте, манастир је током свог постојања више пута рушен, напуштан и поново подизан. Као да је делио судбину народа коме је служио – често прогањан, али никада сломљен. Са првобитног места био је премештан још два пута, услед нестабилног тла, тешких историјских прилика и страдања која су се смењивала једно за другим.
Турска најезда 1480. године опустошила је манастир и разагнала монахе, остављајући светињу пусту читавих двадесет година. И касније, глад, ратови и прогонства нису заобишли братију. Монаси су у више наврата били принуђени да напусте Драговић и потраже спас далеко од завичаја, чак у данашњој Мађарској. Ипак, сваки пут када би се вратили, доносили су са собом исту ону тиху снагу вере која је манастир поново дизала из рушевина.
Записано је да је подигнут 1395. године, а од тог часа па кроз векове, манастир је постао тихо, али снажно средиште српске православне духовности у Далмацији. Под његовим сводовима чувана је вера, а у његовој сенци сабирао се народ, налазећи утеху, снагу и наду. Ту се предавала традиција, као света реликвија, са колена на колено, из срца у срце.
Калуђери су га чували као најдрагоценији бисер — не мачем, већ молитвом. И кад је био на мети власти, и кад је први осећао ударе историје, Драговић су бранили заједно монаси и народ, свесни да се не чува само зид од камена, већ душа једног краја.
Али када су непријатељи православља увидели да манастиру не могу ништа, да га после сваког рушења изнова подиже дух народа, донели су најтежу одлуку — да потопе и светињу и земљу на којој је вековима трајала. Мислили су да ће га водом избрисати, не знајући да се оно што је освећено молитвом не може утопити, нити заувек утишати.
Обнова из 1694. године, коју је предводио епископ Никодим Бусовић, донела је краткотрајан мир. Нове невоље уследиле су већ неколико година касније, када су монаси поново морали да напусте манастир. Тек после Карловачког мира 1699. године вратили су се у своју светињу, настављајући живот у знаку молитве и служења народу.
Због влаге и нестабилног земљишта, манастир је 1777. године измештен на место звано Виногради, где је коначно подигнут нови храм, освећен 20. августа 1867. године. Ипак, ни ту страдања нису престала. Средином XX века, изградња хидроелектране на Цетини донела је ново расељавање – манастир је поново премештен, а хиљаде српских породица напустиле су своја вековна огњишта.
Посебно тешку судбину манастир је доживео 1995. године, када је, заједно са српским народом Далмације, поново опустошен. Ипак, до тог времена, Драговић је у својој ризници и библиотеци чувао непроцењива духовна и културна блага: старе рукописе, богослужбене књиге, антиминсе и свете предмете, као и трагове боравка великих српских умова попут Доситеја Обрадовића, Лазе Костића и Сима Матавуља.
Кроз векове, бројни игумани, монаси и епископи уграђивали су себе у живот ове светиње. Захваљујући њиховој жртви и истрајности, манастир Драговић је опстајао упркос свему. У новије време, залагањем епископа далматинског Г. Фотија, манастир се поново обнавља, враћајући полако свој стари сјај.
И када се учинило да је све заувек нестало под водом и временом, сама Цетина је посведочила истину. Из њене бистре, али заробљене утробе, у сушним данима почиње да израња потопљена црква. Најпре у тишини и чуђењу, а потом на радост народа који се крсти и шапуће: „Има Бога“.
И данас, кад вода опадне, израњају рушевине старе немањићке светиње, као да желе да још једном погледају ка новој цркви на брду — чистој, светлој и мирној. Између њих стоји невидљива, али жива веза: молитва. У сеновитој тишини, сваког дана, манастирско братство помиње своју потопљену старину, као што се помињу преци — са љубављу и поштовањем.
И док та молитва траје, стари Драговић не може да умре. Јер светиње не нестају кад потону под воду, већ тек онда почињу истински да живе — у памћењу, у вери и у срцима народа који их није заборавио.
Манастир Драговић данас стоји као живо сведочанство страдања и васкрсења. Његови зидови, натопљени молитвама и сузама, тихо говоре о вери која није поклекла и о народу који, и кад је расејан, није заборавио своје корене. Он остаје место где се прошлост и садашњост сусрећу у нади да ће будућност донети мир, саборност и духовно обновљење.
Ј.Лакић