Три и по километра источно од Кистања, дубоко у каменитом и тихом кањону реке Крке, налази се манастир који већ скоро седам векова представља срце православне духовности у Далмацији. Манастир Крка, назван по реци која крај њега протиче, подигнут је 1350. године заслугом српске принцезе Јелене, сестре цара Душана, која га је посветила светом архангелу Михаилу. У том чину задужбинарства спојили су се вера, племенитост и дубока свест о трајности духовних темеља једног народа.
Предање каже да су на месту данашњег манастира Крке прве молитве узносили монаси пристигли из Свете земље, из манастира Светог архистратига Михаила, који је у Јерусалиму подигао краљ Милутин. Вођени саветом монаха Рувима, духовника принцезе Јелене, они су изабрали управо ово место, не случајно – јер је још стари историчар Луцијус бележио да је апостол Павле проповедао Далматинцима управо у овом крају. Близина римског Бурнума и катакомбе испод самог манастира као да потврђују да је Крка одувек била земља дубоке и ране хришћанске молитве.
Педесетак година након оснивања, 1402. године, манастир је дограђен, а од тада па све до данас остао је непрекинуто духовно средиште православних Срба у Далмацији, али и место молитве у које су долазили и католици Хрвати. Манастир Крка тако стоји као живо сведочанство духовног јединства и прожимања, упркос историјским ломовима и поделама.
Кроз векове су над манастиром бдели дабробосански митрополити и црногорски архијереји, међу којима и свети Петар Цетињски. Посебан значај манастир је добио 1615. године, када је при њему основано богословско училиште – прво те врсте у Далмацији. Иако је због турских најезда било привремено угашено, дух богословије никада није угашен, већ је поново оживео 1964. године, а затим и обновом 2001. године.
Манастир Крка је био и остао уточиште исповедника вере. Епископ Никодим Бусовић, који је одолео унијатским притисцима и због тога био гоњен, последње уточиште нашао је управо овде, где је и сахрањен 1707. године. Бројни архимандрити и настојатељи, попут Никанора Рајевића, Георгија Миљевића и Амвросија Колунџића, учинили су да манастир Крка постане и формално духовно седиште православних Далматинаца.
Векови су у манастирску ризницу доносили непроцењива блага: епитрахиљ светог Саве, Октоих Божидара Вуковића, старе рукописе из Јерусалима, Свете Горе, Русије и Венеције, као и књиге Вука Караџића и Доситеја Обрадовића са њиховим личним посветама. У цркви се чувају и честице моштију великих светитеља, које тихо сведоче о сабраној светости овог места.
Манастир Крку су посећивали и са њим били духовно везани бројни српски великани: Доситеј Обрадовић, Герасим Зелић, Симо Матавуљ, Никола Тесла, Милош Црњански и многи други. Сваки од њих оставио је у његовим зидовима траг своје мисли и љубави према завичају и народу.
И у најновијим страдањима, током рата деведесетих година XX века, манастир Крка је остао усправан. Иако похаран и привремено запустео, није уништен. Већ крајем 1998. године у њега се враћа монашки живот, а са младим монасима и тихом молитвом манастир поново почиње да дише пуним плућима.
Данас манастир Крка стоји као жива књига историје, вере и страдања. Његове катакомбе, иконе и звона не говоре гласно, али говоре истинито – о народу који је умео да чува светињу, и о светињи која је вековима чувала народ.
Ј.Лакић