Јануар је месец у којем српски народ не живи по календару, већ по вери. У њему су радост рађања и светлост почетка, у њему је завет крштења и духовне зрелости, у њему је као круна свега Свети Сава. Из тих разлога, 27. јануар није само један празник и још један датум у богатом низу, он је сабрање свега што јесмо. На данашњи дан се сећамо да је један човек своме народу дао више од вере. Дао му је смисао, пут и трајање. Данас се сећамо имена и дела Светог Саве (Растка Немањића) човека који је рођењем постао део славне династије Немањића. Данас прослављамо празник посвећен родоначелнику српске духовности и културе, оснивачу српске цркве и првом архиепископу и просветитељу – Светом Сави.
Свети Сава није прошлост коју славимо, већ завет који живимо.
У част Светог Саве, 27. јануара школе и ученици прослављају школску славу, а српска православна црква обележава Савиндан као успомену на живот и дело Светог Саве. Готово да не можемо замислити културну баштину без њега. Свети Сава је дао смисао свему што је радио, а његов значај је немерљив.
Светородна лоза Немањића дала је велике Светитеље и Просветитеље. Од најмлађег узраста приповеда се о династији Намањић која је обележила два века у историјском развоју српског народа.
Родоначелник српске државне идеје је Стефан Намања (Свети Симеон), а духовни и интелектуални творац њен је Свети Сава.
Свети Сава, рођен као Растко Немањић је рашки племић, светогорски монах, игуман манастира Студеница, просветитељ, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Сматра се једним од најзначајнијих личности српске историје, највећим српским сином и оснивачем српске цркве која га слави као свеца.
Рођен је 1169. године у засеоку Мишчићи, као трећи и најмлађи син великог жупана Стефана Немање и благочестиве госпође Ане. Растко је рођен у близини града Раса. Рас је био епископски и престони град, налазио се на чувеном цариградском друму и био је окружен са четири тврђаве.
Растко је одрастао уз цркву и у духу православне вере. Читао је и писао, био је врсан стрелац, али и поред свих особина, наде родитеља да Он буде наследник нису се обистиниле. Наиме, решио је да се одрекне двора и да оде у манастир. Миц по миц, једног дана је и отишао, рекавши да иде у лов. Како се могло и очекивати послата је потера за њим, али то га није спречило да оде са руским монасима на Свету Гору, где се и замонашио. Тако је млади Растко постао монах Сава. Примивши монашки чин почео је да помаже другима, да учи свој неписмен народ. Сава је отварао школе у манастирима, лечио је људе, учио их добром и поштењу. На његовом путу придружио му се отац, Стефан Намања, који је њему дошао и замонашио се. Сименон и Сава су заједно градили свете грађевине и подигли манастир Хиландар. Само неколико месеци пошто су се уселили у Хиландар, монах Симео је отишао Господу.
Једног дана, монах Сава се вратио у Србију. Дошао је да би донео мошти свога оца и да би измирио браћу, Вукана и Стефана над очевим одром. После измирења браће, Сава остаје у Студеници и у њој ствара нови духовни и културни центар српске државе. Скоро деценију проводи у писању и преводу списа, просвећивању народа и поучавању браће.
Српска православна црква је своју самосталност стекла захваљујући Светом Сави. Свети Сава успева да одреди ток спрске цркве и државе, и да 1219. године од патријарха у Никеји добије потврду о њеној самосталности.
Са места архиепископа повлачи се 1234. године, а за наследника поставља свог ученика Арсенија. Потом се упутио на друго путовање ка истоку, те се почетком 1236. године обрео у Бугарској. У тој земљи, Великом Трнову, предао је своју душу Господу. Вест о Савиној смрти стигла је у Србију на данашњи дан, 27. јануара.
Бугарски цар није дозвољавао да се мошти светог Саве пренесу у Србију, све до тренутка доласка синовца, тадашњег српског краља Владислава. На молбу Савиног нећака, 1237. године свете мошти бивају пренете у манастир Милешеву.
У време турске тираније, српски народ се враћао свом Светитељу Сави, тражећи спас у суровим временима. Видевши силину култа Светог Саве и чудеса која извиру из светих моштију, турске власти доносе одлуку да из Милешеве пренесу свети дух нашег Саве у Београд. Синан паша спаљује тело највећег Светитеља и ујединитеља нашег народа, 1594. године на Врачару, мислећи да ће тако угушити народну воду и послати у заборав лик и дело нашег Светитеља Саве.
Међутим, вековима касније, неугасиви Божији пламен душе Растка Намањића – Светог Саве непрекидно гори у срцима на том истом Врачару где су турци пробали да угасе веру. Вера пламти још јаче и уздиже се велелепни храм, највећи у Европи, посвећен првом српском архиепископу Светом Сави.
Свети Сава је установљен као школска слава 2. јануара 1840. године. Средином 20. века, тачније 1945. године долази до укидања школске славе да би од 1990. године, опет почела да се обележава у школама.
Данас Светог Саву славе Срби у Србији и Републици Српској, као светлост која нас води, веру која нас чува и завет који траје.
Регионална медијска мрежа
М.Т.