Прошле су 102 године од како је престало да куца срце највећег српског песника, највољенијег Херцеговца, Алексе Шантића. Његови стихови не стоје на папиру, њих носимо у срцу, као бол која се не заборавља, као љубав која се не одриче, као сузу што тихо клизи низ Неретву.
Када се данас говори о Шантићу, није важно где је стао, већ како је осећао. Алекса Шантић је остао бесмртан. И данас живе његови стихови, а народ од родног Мостара до Бања Луке, Требиња, Херцег Новог, Београда, Новог Сада и Ниша, зна барем један његов стих и без разлике сви ће казати да је реч је о великом уметнику, омиљеном песнику.
Током живота је објавио велики број песама, које су постале антологијске, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908).
О животу, снажној емоцији коју је пером пренео на папир, о његовим ранама, разочарењу и пркосу, могло би се писати дуго. Његов живот и недаћа видљиви си у сваком стиху. Поред љубавне поезије, писао је и поезију са дозом родољубља, бавећи се националним темама, приказујући социјално стање свог народа и патњу оних који заувек напуштају домове и одлазе у туђи свет.
Алекса Шантић рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, насеље Бранковац, где проводи највећи део свог живота. Мостар није био само место на карти, био је његов дах, његово детињство, његова прва љубав, његова тајна бол и непресушна испирација. Мостар се сећа најтужнијег јутра, тог 2. фебруара 1924. када је одјекнула вест да се у вечност преселио славни српски песник и академик Алекса Шантић. Живео је кратко, само 56 година, туберколоза је однела његов живот.
Наш Шантић је носио велико срце као планински врхови Херцеговине, а његова дела надживела су време и постала део наше савремености.
Наслеђе Алексе Шантића није само у књигама које остају на полицама. Оно живи у улицама Мостара и других градова, у школским програмима, у вечерима посвећеним поезији, у разговорима о љубави, изгубљеним домовима и родном крају. Живи у Емини, Зорки и Анки и свим другим љубавима које је носио у срцу, љубавима које никада нису остварене, али које и данас тихо одјекују кроз његове стихове. У томе је тајна његове вечности. Чак и сам, остао је присутан у сваком осећају страсти, туге и несрећне љубави. Свака бол и свака нежност и данас живи са нама. Ту није крај, његова поезија инспирише младе песнике, буди осећај припадности, и подсећа да реч може бити моћнија од времена.
Алекса Шантић је живео у време великана српске књижевности, а припадао је чувеном мостарском књижевном кругу заједно са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем. Поставио је темеље савремене културе у Мостару и од града направио културно чудо. Ми смо и данас поносни на нашег Шантића и сигурни смо да његова дела лебде око нас.
Регионална медијска мрежа
М.Т.